Погрешно време посебна комисија „Сентиент Манифестатион” са концептом, уметничком режијом и фотографијом Предрага Пајдића и текстом Ј. Л. Насх. Ова уклета прича снимљена је на старом гробљу у Порту, у непосредној близини продавнице Вронг Веатхер. Сва одећа из СС12 ВВ селекције: Армандо Цабрал, Степхан Сцхнеидер, Дриес Ван Нотен, Вронг Веатхер, Цоммон Пројецтс, ИМЦ, Оне-Т-Схирт, Л.Г.Р. и мартовска лабораторија.
* * *
Док је пролазио кроз старо гробље, одвојио је време да застане да погледа различита имена и датуме, додирне цвеће и камене формације све док није угледао зграду испред, на крају стазе. Није да ће се икада сетити, али његово срце се убрзало, а кораци су постајали све лакши док није прошао у простор испуњен светлошћу. Високи плафон са прозорима налик стакленику изливао је светлост преко његових рамена и он је легао на под да се окупа у сунчевој енергији, пунећи се међу сенкама мртвих.
Можда је прошло пар минута, могло је и сат времена, али време је нестало око овог портала и када је отворио очи, његов одраз стајао је близу њега и посматрао га. Мислећи да је у сну, стресао се, али када је погледао око себе више није могао да види врата кроз која је ушао и окренуо се себи и покушао да проговори.
Рећи да ми је неки стари Циганин, касно једне ноћи када је светлост лампе треперила у очима деце предуго из њихових кревета, рекао да те очекујем, била би лаж дизајнирана да се дистанцирам од недостатка изненађења које служи на овом месту препознавања. Али, како да те не познајем? Део мене се осећа непријатно и плаши се да ћеш ухватити мој поглед и упознати ме, али већ знаш. То је поента. Знаш све мене и док ја желим да видим лепоту у коју верујем, ти такође држиш ружноћу коју мислим да кријем. Да ли сам бацао новчиће, цртао мандале; покушате да призовете немртве или дочарате своје тихо сазнање? Док сам закорачио унутар ових зидова, патуљаст њиховом величанственом историјом, неком подлом магијом, да ли сам направио преграду карактера? Птице су мирне и ветар је ослабио. Чак и сунчеви зраци улазе кроз прозоре као на сцени, а ти си ту са мном, кинестетички подсетник да можда постоји нешто више и ако јесте, да ли очекујеш да те негујем, храним? Да ли сте обећање нечег више или једноставно рефлексивна опијеност, позитивна халуцинација о томе ко ја мислим да треба да будем?
Чудна ствар у вези са осећајем је да оно отелотворује нечији унутрашњи потенцијал за постизање просветљења и док се неко не суочи са таквим бићем или разумевањем, сваки концепт савршенства или чистоте или чак лепоте је нарушен условима тела и овог живота- држава. Учинило му се да види анђеоска крила са рамена овог одјека сопственог лика и био је свестан да су ивице перја изгледале испечене.
Како постајем свеснији да је твој дах мој дах, желим да те загрлим, задржим; поједем те да те вратим у део мене који иначе не могу да замислим. Можда је грех бити изједач душа, неприродна конзумација, али ево вас; већи од живота, мој доказ свих других, утепећен и уосталом, где бих почео? Чин љубави. Оно што је потребно је чин љубави. Још увек нема звука птица и небо је исто као када сам ушао на ово место. Да ли сам у неком благом, тихом чистилишту? А ако јесте, када сам умро? Зашто не знам да ли сам овде или тамо и зашто мој глас не звучи преко мог срца? Требаш ми да ми кажеш, разговараш са мном, откриј ми, било шта осим речи пролази мојим уснама и хиљаду питања отпада док видим да најсавршенији део мене постоји сасвим одвојен, али још увек са невидљивом, пупчаном везом, ја осети. Осећам те.
Ако сте суочени са својом душом на неком страном временском порталу будите сигурни да у припреми имате хиљаду питања за постављање; будите сигурни да сте их увежбавали док не буду прећутни, јер је већа вероватноћа да ћете у тренутку када се изложе савршенство и лепота – оно најистинитије од савршенства и лепоте, то јест ваша сопствена, преплавити љубав. Све живо или мртво мирисаће на најслађи франгипанис, најнежније руже или ивицу пчелиње кошнице и заборавићете своја питања.
У зору ове спознаје вашег потпуног савршенства, ваше свемоћи, ваше моћи. Жудим за тобом, празан сам без тебе и тек треба да разговарамо. Ти са својим угљенисаним крилима и ја са својим животом још непроживљеним. Волим те, душо моја, откуцаји мог срца. Волим те.
Мирис његове сопствене лепоте је без сумње једина ствар која је преплавила његова чула и откуцаји његовог срца су добијали замах док су га крила његове душе обухватала, док су откуцаји срца његове храбрости постајали јачи и текстура свих потенцијала које је носио, мазила његово месо све док више није постојала разлика у осећањима између њих двојице.
* * *
Ексклузивна редакција/прича коју је наручио Вронг Веатхер.
Са Едиром и Хугом Родригесом из Елите Лисабона
Асистирали Цхристина Мигуел & Дариус Меибоди
Концепт, уметничко руковођење и фотографија: © Предраг Пајдић, 2012
Текст: © Ј. Л. Насх, 2012
